Пријава за имунизацију

НАСТАВНИК ПИСАЦ : ГАБРИЈЕЛА ЧОВИЋ – КОЛИБА У ХРАСТОВОЈ ШУМИ

Поделите вест!

“Колиба у храстовој шуми” је књига која ће освојити и велику и малу децу

Када сам имала 11 година питала сам тату како су настали људи. Он ми је одговорио да су постали од животиња. Питала сам га одмах потом како су настале животиње, биљке, трава, пчелице, паукови, маце и коњи. На нека питања сам добила одговор, а нека сам потражила у Бремсовој књизи „Живот животиња“ у којој сам сазнала све што ме је занимало у вези са животињама.

На овај начин сам стасавала и упоредо развијала своју маштовитост и креативност.

Зашто је машта важна? Кроз машту се боримо и против овог обезглављеног света који је проткан најсавременијом технологијом која све више узима маха и окупира наше младе људе. Безброј сати проведених пред компјутером не могу створити емоцију коју може направити једна измаштана књига, једна супер шашава идеја.

Годинама читајући и одрастајући уз књигу сакупи се и искуство и мудрост. Постане се разборитији, снажнији, јачи. Постане се особа која коначно одрасте, али негде у себи и даље негује и чува оно дете што у ноћи кад кућа спава, испод ћебета под лампом чита своју омиљену књигу са омиљеним јунацима.

Кажу да се књиге рађају из бола и туге

Чак и оне веселе, раздрагане и неспутане као што је и моја прва књига. Онда човек пожели да ствара и подари људима део себе, део својих размишљања и свега оног лично проживљеног. Тада се одлучи да пише, слика или можда глуми. Тако сам и ја одлучила да свој таленат за писањем преточим у књигу за децу коју сам назвала “Колиба у храстовој шуми“.

И мене је инспирисала бол, али не брините, ово није тужна књига, са њом одлазите ван граница овог света, у неки лепши простор и време. У њој срећете два јунака који вам се уткају у душу већ након првих страница књиге.

Ко су јунаци Колибе у храстовој шуми

Максимилијан Хладнопрстић, звани Макс, главни је јунак књиге. Стармали дечак са необичним особинама и још необичнијим погледом на свет који зна да прича језиком сова и пужева, уме да свира клавир, зна фантастично да „мозга“ и да, попут искусних људи, ствари држи под контролом. Међутим, у његов живот улази једна девојчица која се зове Вилхелмина Чарапић, звана Мина, прави мајстор у прављењу чаробних напитака, девојчица са безброј квалитета, спретна и духовита. Њихова обострана жеља за авантуром их у једном тренутку споји, те они крећу на путовање кроз време, откривајући једну колибу у шуми, у којој проналазе временску машину.

На том путу доживљавају низ лепих али и опасних ситуација у којима их њихове вештине, као и интелигенција увек начине победницима. Ово је тим који добија сваку битку.

Макс и Мина представљају разум и осећајност, спутано и слободно, храбро и исхитрено, реално и маштовито. Све су то посебности ова два јунака кроз која свако биће, без обзира на године, може да осећа и дише бар на моменат као дете. На том путу искушења, одрастања, страха и среће они откривају оно што их најјаче повезује и што је заправо најбитније: нераскидиво и заувек неговано пријатељство…

Међутим, кроз Мину и Макса, кроз ове шашавњикавастичне јунаке препуне животне радости, можемо да видимо људе, одрасле, који су на трен заборавили да буду деца. Њихова специфичност се не огледа само у томе кроз шта они пролазе, већ и како пролазе. Помало мозгају, понекад прекрајају и спајају сопствене судбине. Баш како и одрасли. Доносе важне одлуке у битним моментима, показују страх, немогућност, предају, али и борбу, пожртвованост, снагу, управо све оно што поседују и одрасли људи.

Зато ово није књига само за децу, ово је књига за свакога, без обзира на године. Ово је књига о свим заборављеним вредностима које треба да красе људски род. Ово је књига о поштовању, о слободи, о дељењу, о међусобном помагању.

Биографија ауторке

Зовем се Габријела Човић. Јануарско сам дете, рођено давне 1973. Расла сам и одрастала, у Јужном Банату, у једном селу где живи преко осам нација, тако да знам да кажем реч „здраво“ на свих осам језика. Године су пролазиле, ја сам стасала за град на Тамишу где људи пуно кашљуцају због рафинерије и петрохемије. Ту завршавам гимназију и одлазим на студије у Нови Сад. Постајем прави „филозоф“ са „Филозофског факултета“, али за француски језик и књижевност. Први посао ме води преко Средоземља до Африке и Алжира. Потом се враћам у свој Банат и почињем да радим посао наставника у једној сеоској основној школи, а онда и у балетској школи где такође предајем „језик љубави“. Тренутно живим у граду, на првом спрату једне лепе зграде. Друштво ми прави један сијамски мачак који се зове Џез. Тетка сам једном живахном деветогодишњаку Максиму који ме је инспирисао да напишем ову књигу.

Извор: Зелена учионица